[slikom] emisija- slobodna evropa
- From: Nestorović Vesna <nvcoka@xxxxxx>
- To: <belistap@xxxxxxxxxxxxxxx>
- Date: Mon, 31 Jan 2005 01:24:06 +0100
slijepiKompjuter – velika pomoć za slepe
Branka MIHAJLOVIĆ (Saradnja: Branko VUČKOVIĆ, Slobodan KOSTIĆ, Biljana
JOVIĆEVIĆ, Ankica BARBIR-MLADINOVIĆ, Gëzim BAXHAKU)
Nove tehnologije, posebno kompjuteri, u svetu su drastično promenili način
života osobama koje imaju problema sa vidom, potpuno slepim ili slabovidim.
Koliko
su te nove tehnologije dostupne ljudima na Balkanu? Kako slepi u Srbiji i
Crnoj Gori, na Kosovu, u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj studiraju, kako
čitaju
knjige, da li mogu komunicirati preko Interneta, da li su im dostupne zvučne
knjige, omiljeni ili novi pisci, na CD-u?
Saša Grbić, dvadeset-petogodišnjak iz Banjaluke, završio je studij
književnosti i sada je na postdiplomskim. Za Radio Slobodna Evropa
objašnjava kako je
izgledalo njegovo studiranje pre i pošto je nabavio kompjuter:
„Prve tri godine sam studirao uz pomoć oca. On mi je čitao svu potrebnu
literaturu, ja sam to snimao na magnetofonske kasete i poslije to
preslušavao i
učio. Onda sam nabavio kompjutersku opremu, uz pomoć koje sam skeniram
knjige i nakon toga s govornim sintezama i Brailleovim retkom čitam. To je
za mene
značilo puno, jer sam dobio potpunu samostalnost u čitanju i pisanju. Mogao
sam da čitam sve ono što želim, nisam zavisio ni o čijoj pomoći. Znači kad
god sam htio da čitam, mogao sam to da radim.“
Saša Grbić je jedan od malobrojnih slepih ljudi na prostoru bivše
Jugoslavije koji imaju kompjuter sa Brailleovom tastaturom, jer je to
preskupo, između
deset i petnaest hiljada evra. Saša, međutim, ne koristi samo Brailleovu
tastaturu, već i govorni program, pa njegov kompjuter može da mu čita
knjige,
novine, e-mail poruke…
Kragujevčanka Biljana Bošnjaković je izgubila vid 1991. godine prilikom
eksplozije tromblonske mine koju je profesor doneo na čas istorije. Ona od
tad živi
u mraku, ali uz pomoć radija, kompjutera, knjiga i časopisa namenjenih
slepima uspeva da prevaziđe svoj hendikep. Međutim, većini članova
kragujevačkog
Udruženja slepih dostupan je samo radio, a Biljana je jedina među četiristo
članova tog udruženja koja ima kompjuter sa specijalnim programom za slepe:
„Naravno, na žalost, većina slepih i slabovidih to ne može sebi da priušti,
za to nemaju finansijske mogućnosti. Od svih slepih u Savezu samo ga ja
imam.“
Kakva je priča zagrebačke studentkinje koja je slepa? Kristina Šporčić,
studentkinja je prve godine Filozofskog fakulteta, slepa od rođenja, kaže da
ne
može ni da zamisli kako su slepi studenti studirali pre pojave kompjutera:
„Upisala sam kroatistiku i komparativnu književnost na Filozofskom
fakultetu. Pratim predavanje pomoću laptopa i uglavnom se oslanjam na
profesora. Kad
mi nešto što profesor kaže promakne, uglavnom pitam prvog kolegu.“
Kako nabavljate literaturu koju trebate?
„To je jako teško jer literature na Brailleovom pismu nema. Možda ima koja
knjiga, ali je teško nabavljiva. Inače, mogu se skenirati knjige u Udruzi
slijepih
studenata ,Šišmiš‘. Damo knjigu koju nam treba skenirati i dobijemo je na
CD-u ili na Brailleovom disku.
Što je za vas kompjutor?
„U ovoj situaciji mi je praktički sve. I prije su slijepi ljudi studirali i
završavali fakultete, ali ne mogu da zamislim da knjigu od nekih tisuću i
petsto
stranica dobijem u nekih pedesetak svezaka na Brailleovom pismu.“
Kako se zove vaš pas vodič i koja je vrsta?
„Zove se Bart. To je labrador retriver žute boje.“
Mislite li da će vam biti teško na fakultetu?
„Neću reći da će mi biti lagano, sigurno mi neće biti lagano, ali za sada se
snalazim. Svaki dan pratim predavanja bez problema. Kao i svaki normalan
student.
Mislim, normalan…“
* * * * *
Vlada Delić, profesor na Fakultetu Tehničkih nauka u Novom Sadu, sa svojom
ekipom već desetak godina radi na softveru, govornom programu na srpskom
jeziku.
Tako da odnedavno postoji vrlo kvalitetan program na srpskom:
DELIĆ: U Srbiji i Crnoj Gori, po nekim mojim saznanjima, ima blizu petnaest
hiljada slepih i slabovidih članova Saveza slepih i slabovidih, od toga
svega
njih stotinjak je umelo da koristi računar kada smo pre nepunih godinu dana
završili ovu fazu razvoja, i odonda mislim da je taj broj već udvostručen,
a mi se nadamo da ćemo kroz nekoliko projekata koje smo organizovali
pokrenuti jedan lanac obuke slepih i slabovidih korisnika računara i da će
vrlo brzo
biti deset puta više slepih i slabovidih na srpskom govornom području koji
će koristiti blagodati tih novih tehnologija, znači da ih bude bar hiljadu
među
tih petnaest, a možda i više hiljada vremenom, jer nije cilj da se slepi
čovek nauči da koristi računar do ne znam kojeg nivoa, već je dovoljno da
nauči
da upali računar i da pusti da mu čita knjigu, pa je to već velika stvar. A
dalje će svako spram nekih svojih mogućnosti i interesovanja naučiti i da
skenira
tekstove, da ode na Internet, da se dopisuje, da pretražuje tekstove… Znači
mnogo stvari slepi mogu da rade na računaru kada imaju govorni softver na
svom
maternjem jeziku.
RSE: Slepi čovek na primer ima knjigu i ima kompjuter, kako on onda koristi
taj vaš softver?
DELIĆ: Sve knjige, pre nego što su štampane u pisanom obliku, bile su u
nekom elektronskom obliku i u tom obliku je potreban tekst računaru da bi on
mogao
da ga pročita naglas kao čovek. Ali ako nemate tu elektronsku formu knjige,
nego je imate u štampanoj formi, da li knjigu ili novinski članak ili bilo
šta, onda to može da se skenira pomoću klasičnih skenera i postoje takozvani
OCR softveri koji prepoznaju slova na tim stranicama i one potom postaju
dostupne
ovom našem softveru i onda na taj način može da se pročita bilo koji tekst.
Pored toga što smo najdalje odmakli u razvoju ove govorne tehnologije na
području
južnoslovenskih jezika, također smo najdalje odmakli i u razvoju druge
govorne tehnologije, a to je prepoznavanje govora. To je praktično drugi
smer govorne
komunikacije između čoveka i mašine. Mi praktično učimo računar da razume i
kad mu čovek nešto kaže. Na taj način te dve govorne tehnologije zajedno
pružaju
fantastične mogućnosti. Onog momenta kad čovek može da se obrati računaru na
svom maternjem jeziku, da mu zada neku govornu komandu i da mu računar
usmeno
odgovori na traženo pitanje, onda on preko tog računara može na svom
maternjem jeziku da razgovara i sa aparatima u domaćinstvu, može usmeno
zadati kompjuteru
koje informacije da mu pronađe na Internetu i tako dalje.
Karmen Nenadić: Jedno računalo za videću osobu u Hrvatskoj možete nabaviti
za nekih dvije-tri tisuće kuna, sa svom potrebnom opremom, dok jedno
računalo
prilagođeno za slijepu osobu, sa Brailleovim retkom i sa svim potrebnim,
košta preko pedeset tisuća. Za taj novac možete kupiti auto.
RSE: Kolika je cena ovog programa?
DELIĆ: Neka kalkulacija za prostore Srbije i Crne Gore, gde, rekao sam, ima
sto slepih korisnika računara u populaciji od petnaest hiljada ljudi sa
oštećenim
vidom, dakle za sve njih koji već umeju da koriste računar, ukupna cena tog
softvera je dvadeset hiljada evra. Znači nekih dvesto evra po primerku tog
softvera. To naravno nije cena koja može da otplati višegodišnji timski rad
na razvoju ove tehnologije, nego cena koja može da pokrije te troškove, da
odemo na sto adresa u ovoj državi, da instaliramo taj softver tim ljudima,
da im pomognemo, da im pružimo tehničku podršku i tako dalje.
* * * * *
Kakva je situacija u Crnoj Gori? Koliko slepih osoba koristi i može da
koristi ovaj program. Božidar Denda, izvršni direktor buduće prve biblioteke
Crne
Gore za ljude sa oštećenim vidom:
„U Crnoj Gori je, na žalost, što se tiče tehnologije, stanje najlošije od
stanja u svim republikama na prostoru bivše Jugoslavije. Ako vam kažem da od
1
105 slijepih u Crnoj Gori samo šest njih koristi personalni računar uz pomoć
govornih programa i prate dostignuća i trendove u ovoj oblasti koji su danas
aktualni svugdje u svijetu, onda možete i sami da pretpostavite kakve su kod
nas prilike. Tome kumuje niz razloga. Između ostalog i to što država nije
spremna da pomogne da osobe bez vida besplatno dobiju računar. To je
rješenje koje postoji recimo u Hrvatskoj, Sloveniji i mnogim drugim zemljama
iz okruženja.“
S obzirom da nema jezičkih prepreka, da li će ovaj program pomoći slepima u
susednim zemljama Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini? Ankica Barbir Mladinović
zabeležila je u Zagrebu:
Kad sjedi i radi za svojim kompjutorom, ravnatelj zagrebačkog kazališta
slijepih „Novi život“, Vojin Perić, ničim ne odaje da ne vidi apsolutno
ništa:
„Ispod tastature se nalazi jedna ploča na kojoj je jedan Brailleov redak i
na Brailleovom retku ja mogu pročitati ono što se pojavljuje na ekranu, red
po
red ga pretvara u Brailleovo pismo i ja ga normalno čitam na Brailleovom
retku ili ga slušam kad pustim govorni program. Malo ga je teško razumjeti,
jer
je program njemački, treba se priviknuti, ali ja sam se već priviknuo i
normalno čitam knjige.“
Čuo je za kompjutorski govorni jezik za slijepe iz radionice novosadskog
profesora Delića:
„Navodno je odličan i navodno je puno razumljiviji od ovog koji su radili na
hrvatskom jeziku ovdje u Zagrebu.“
Karmen Nenadić, uz Danka Butorca i Maria Peršinića, najstručnije su osobe za
to pitanje u Hrvatskoj i već surađuju s novosadskom ekipom profesora Delića.
Trenutno obavljaju posljednje pripreme za prilagodbu „Anridera“, srpskog
govornog kompjutorskog jezika, hrvatskom jeziku:
„,Anrider‘ ima dvije prednosti. Prvu što je srpski jezik bliži hrvatskom
nego bilo koji drugi jezik, a druga je stvar to što oni rade na tom da se
ide na
sintezu govora koji je sličan prirodnom govoru.“
Ali to je na srpskom. Da li se to osjeti?
„Ako je dobro rađeno s akcentima, ako je napravljeno dobro, s jasnoćom
govora, nema nikakvog razloga da nekom smeta što je to rađeno u Srbiji, zato
što
on čita točno ono što je na ekranu i to je najbitnije. Prema tome, ako piše
,lijepo‘, onda on to čita ,lijepo‘, neće čitati ,lepo‘ samo zbog tog što je
rađeno u Srbiji.“
Karmen Nenadić:
„Oni imaju naglasak na prvom slogu, a mi na zadnjem, u tome je razlika i to
će se prilagođavati. Onda u danom momentu računalu morate dati komadu da
kaže
,točka‘, u srpskom jeziku se kaže ,tačka‘ i takve stvari. To je minimalna
razlika, ali jednostavno kad to dugo slušate, počne vam smetati, zato se ide
na te prilagodbe.“
Do kraja siječnja se očekuje prva verzija tog programa za Hrvatsku:
„Ovih dana bi trebala izaći prva prilagođena ta novosadska verzija za
hrvatski, negdje krajem prvog mjeseca. Ne sa našim govornikom, nego sa
njihovim, a
u sljedećih šest mjeseci bi se išlo na snimanje s našim spikerima. To će
raditi ljudi iz Novog Sada, u suradnji sa nama, mi ćemo im naći govornike,
tu
kod nas će se snimati, u tom smislu. Krajem godine bi trebala izaći
kompletna hrvatska verzija ,Anridera‘, tako je dogovoreno sa Novosađanima.“
A do tad, preko Saveza slijepih, od studenog prošle godine i u Hrvatskoj se
može kupiti originalna srpska verzija ,Anridera‘ i dobro se prodaje:
„Za nekih dva mjeseca već nekih desetak komada, što je vrlo solidno.“
Koliko to košta?
„Dvije tisuće šesto i pedeset kuna.“
To je zapravo skupo.
„Sva pomagala za slijepe su izrazito skupa.“
„Jedan Brailleov redak košta deset do petnaest tisuća eura, jedan govorni
softver oko tisuću i pol eura, što je jako skupo, tako da pojedinac to jako
teško
sebi može nabaviti.“
„Jedno računalo za videću osobu u Hrvatskoj možete nabaviti za nekih
dvije-tri tisuće kuna, sa svom potrebnom opremom, dok jedno računalo
prilagođeno za
slijepu osobu, sa Brailleovim retkom i sa svim potrebnim, košta preko
pedeset tisuća. Za taj novac možete kupiti auto.“
* * * * *
Mithat Bjelošević, predsednik Udruženja slepih Bosne i Hercegovine:
BJELOŠEVIĆ: Nama su do sad bili dostupni govorni programi koji su se mogli
„piratovati“, tako da kažem, „krekovati“, što je zabranjeno zakonom, ali kad
čovjek nema drugog načina, onda posegne i za takvim stvarima, u nevolji,
želeći da bude u trendu. Na našem govornom području se pojavio program
„Anrider“,
čiji je autor gospodin Delić, profesor iz Novog Sada, i on bi mogao jako da
zadovolji potrebe srpskohrvatskog govornog područja. Košta oko tristo
pedeset
eura.
RSE: Koliko slepih ljudi u Bosni uopšte ima kompjutere?
BJELOŠEVIĆ: Mislim da taj broj ne prelazi 25-30 ljudi. Većina njih je
kompjutere dobila iz donacija, a to su pretežno mašine koje su već
zastarjele.
RSE: A koliko je slepih?
BJELOŠEVIĆ: Računamo da u Bosni i Hercegovini ima oko pet hiljada slijepih.
RSE: A samo 25-30 njih ima kompjuter?
BJELOŠEVIĆ: Mislim da ih sigurno nema više. Skoro bih ih mogao i po imenu
nabrojati.
* * * * *
Slepe osobe s engleskog govornog područja koriste govorni program još od
početka devedesetih. Od sredine devedesetih je dostupan i na još nekoliko
svetskih
jezika. Autor govornog kompjuterskog programa na srpskom jeziku, Vlado
Delić, o saradnji u regionu:
Osobe sa specijalnim potrebama, bilo da je reč o slabovidim ili slepim
licima, najčešće su prepuštene same sebi kada je reč o njihovoj potrebi da
se upoznaju
sa novim književnim delima. U knjižarama je gotovo nemoguće naći savremene
domaće ili strane autore na Brailleovom pismu ili u formi knjiga za
slušanje.
Stoga delo Lazara Ristovskog „Kako sam dobio Oskara“, koje je nedavno
objavila Narodna knjiga u audio formatu, predstavlja neku vrstu izuzetka.
„Mi smo imali prezentacije u nekim centrima, i u Zagrebu i u Premanturi kod
Pule, za hrvatske članove Saveza slepih, onda u Podgorici i još nekoliko
mesta
u Crnoj Gori, onda u Skopju na Dan belog štapa. U Sarajevu još nismo bili,
ali vodimo sad neke razgovore i pregovore da dođemo i tamo da prezentujemo.
Bili smo u Tuzli, bili smo u Banjaluci i tako dalje. Sada se upravo radi
adaptacija hrvatskog govornog područja. Znači, u principu, kada je jedanput
napravljen
kvalitetan govorni softver za neke od južnoslovenskih jezika, onda je to
puno lakše prepraviti na neki srodni jezik nego prepravljati neki potpuno
nama
strani jezik.“
* * * * *
S obzirom na mali broj ljudi koji imaju problema s vidom a imaju kompjuter,
za većinu je zanimljivije šta se događa sa izdavanjem knjiga koje se
slušaju,
šta je s literaturom za studente… Evo šta je za Radio Slobodna Evropa rekao
Uroš Čubrović, slepi student filologije u Beogradu, Odeljenje za albanski
jezik:
„Što se tiče slepih i slabovidih osoba, ne postoji adekvatna literatura ni
na Brailleovoj azbuci, niti snimljena na kasete i CD-ove, niti skenirana u
elektronskoj
formi, još uvek se ne izdaju udžbenici ni na jednom od tih načina. A mislim
da to za izdavače ne bi bilo tako teško. Oni već imaju knjigu u elektronskoj
formi u samom procesu i verujem da im ne bi bio problem da narežu nekoliko
CD-ova za slepe i slabovide osobe. To je nešto iz čega oni sigurno ne bi
mogli
da profitiraju, ali bi učinili veliku stvar za nas. Pošto trenutno ne
postoje adekvatni udžbenici za nas, mi smo rešili da ne sedimo skrštenih
ruku, već
da taj problem koji imamo rešavamo i pokrenuli smo akciju ,Naša knjiga‘.
Snimamo knjige za slepe i slabovide osobe, studente – oni donesu kupljene
knjige,
mi ih snimimo na kasete ili ih skeniramo i posle prebacujemo na CD-ove i
damo korisniku. Oni čim završe da koriste tu knjigu, vrate je i onda može da
je
koristi i sledeći student kojem je također ta knjiga potrebna.“
Govorni program otvorio je mogućnost i za još jedan projekat na kome radi
novosadska ekipa – biblioteka za slepe, koju oprema profesor Vlado Delić:
„Radimo sada jedan projekat u školi u Zemunu za učenike oštećenog vida. To
je praktično jedina specijalizovana ili najveća specijalizovana škola za
učenike
oštećenog vida, ima 205 slepih i slabovidih učenika osnovne i srednje škole,
dakle tamo pravimo audio biblioteku. Sve njihove računare smo povezali u
jednu
mrežu i jednu bazu podataka punimo upravo knjigama, lektirom, časopisima u
elektronskoj formi… To naravno dobavljamo od izdavača. Tako da će svaki
slepi
ili slabovidi učenik moći da stavi slušalice, pronađe lekciju koju želi i da
mu mašina to čita dok ne nauči. U toku proleća, kada počnemo da punimo tu
bazu podataka, obratićemo se svim izdavačkim kućama sa prostora bivše
Jugoslavije da bi bilo na raspolaganju što više tekstova toj deci, a onda
kasnije
i drugim osobama širom Jugoslavije.“
* * * * *
Projekat „Knjige koje se slušaju“, za koji nije neophodan kompjuter, već
mnogo jeftiniji CD uređaj, počeo je da se realizuje u Beogradu.
Osobe sa specijalnim potrebama, bilo da je reč o slabovidim ili slepim
licima, najčešće su prepuštene same sebi kada je reč o njihovoj potrebi da
se upoznaju
sa novim književnim delima. U knjižarama je gotovo nemoguće naći savremene
domaće ili strane autore na Brailleovom pismu ili u formi knjiga za
slušanje.
Stoga delo Lazara Ristovskog „Kako sam dobio Oskara“, koje je nedavno
objavila Narodna knjiga u audio formatu, predstavlja neku vrstu izuzetka.
Tako da
o projektu „Knjiga za slušanje“ razgovaramo sa njegovim inicijatorom,
novinarkom Isidorom Sekulić:
„Čitav smisao tog projekta jeste da se ljudima koji su hendikepirani utoliko
što ne mogu da čitaju, dakle slepim ili slabovidim ljudima, omogući da mogu
da slušaju knjige. Da napravimo CD koji će biti pristupačan svima onima koji
ne mogu da čitaju, a na CD-u bi bile najnovije knjige ili stare knjige ili
klasika, nije bitno. Kad je reč o ljudima koji bi to koristili, nije reč
samo o onima koji ne mogu da čitaju, nego čak možda i o nekim umornim
ljudima
koji dođu s posla, pa mogu u nekakvom svom omiljenom položaju, ne da drže
knjigu, već da puste CD i da prosto uživaju.“
Direktor Narodne knjige Miličko Mijević kaže da će do kraja godine izaći
deset naslova u okviru projekta „Knjiga za slušanje“:
„Ljudi sa oštećenim vidom veoma teško dolaze do knjiga, nema uopšte
literature za njih, a postoji velika potreba. To je jedini razlog zbog kojeg
želimo
da pomognemo. Napravili smo cenu koja pokriva samo troškove i deo honorara,
da bude što pristupačnija. Nadamo se da ćemo u 2005. godini uraditi oko
deset
knjiga.“
Time će se bar delimično rešiti problemi osoba sa vizualnim nedostatcima oko
nalaženja književnih dela, o čemu razgovaramo sa predsednikom Udruženja
slepih
i slabovidih Srbije „Beli štap“, Vesnom Nestorović:
„Mogu reći da je situacija jako loša. Ne da nema dovoljno, nego nema uopšte.
Na prvom mestu pričam o mladim ljudima, ne postoji način da se kroz svoje
školovanje
u srednjoj školi, a pogotovo na fakultetima, mlad čovek snađe i da ima
recimo na CD-u literaturu koja mu je potrebna. Da nađe recimo knjigu koja mu
je
namenjena za fakultetsko ili bilo koje drugo obrazovanje, a koju bi videći
ljudi recimo mogli da slušaju dok se voze autom ili idu na put ili kad
jednostavno
obavljaju neki posao u kući.“
Predsednik Saveza slepih Srbije, Ranko Burić, ipak primećuje da slepa lica
nisu sasvim zapostavljena u ovom društvu i da su im dostupna bazična izdanja
iz različitih oblasti:
„Tradicija sistematskog školovanja slepih, pa na neki način i čitanja slepih
u Srbiji, ima više od osamdeset i pet godina. Ali naravno da je jasno da se
sve potrebe ne mogu zadovoljiti. Postoji autentično pismo za slepe,
tačkasto, Brailleovo pismo, i pravi doživljaj čitanja jeste ustvari
prevlačenje prstima
preko tih redaka. Međutim, zbog glomaznosti i skupoće, uprkos sredstvima
koja nisu mala i koja se u državi Srbiji ulažu u te knjige, knjiga i
časopisa
na Brailleovom pismu nema mnogo, iako sva osnovna literatura, mnoga
filozofska dela, mnoga dela iz oblasti beletristike, i za decu i za odrasle,
dela iz
oblasti društvenih nauka (sociologije, etnologije…), ponešto iz oblasti
prava, na Brailleovom pismu postoje. Međutim, zbog te glomaznosti koju sam
pomenuo,
ne uživaju popularnost kod mnogih slepih ljudi i Brailleovo pismo sve više
potiskuje takozvana zvučna knjiga.“
Licima koja imaju problema sa vidom dostupna je, kako kaže Vesna Nestorović,
i jedna specijalna biblioteka:
„Postoji naša biblioteka pri Savezu slepih Srbije i svi ti zapisi su urađeni
na kasetama koje su četverokanalne. Tu imamo sreću da možemo da čujemo
glasove
spikera koji su to radili recimo pre trideset godina, ali problem je u tome
što su te kasete baš tad i rađene, pa dolazi do pucanja i do svega. Što se
tiče nove tehnike, započeli su nešto i kod nas, ali je u svetu sasvim
normalno da vi na trafici kupite recimo audio izdanje ,Majstora i Margarite‘
ili
bilo koje delo.“
S obzirom da izbor knjiga za slepa i slabovida lica u Srbiji ipak ne
zadovoljava čitalačke potrebe, osobe sa ovom vrstom nedostatka upućene su na
izdanja
koja izlaze u zemljama bivše Jugoslavije, s obzirom da je to jezik koji još
uvek svi dobro razumeju. Predsednik Udruženja „Beli štap“, Vesna Nestorović:
Tu smo prezadovoljni. Znači pri Udruženju ,Beli štap‘ postoji jedna lista
koja se također zove ,Beli štap‘. Studenti su pokrenuli akciju ,Naša knjiga‘,
ne samo iz gradova Srbije, već su se tu uključili i predstavnici iz
Republike Srpske i iz Hrvatske i iz dosta zemalja. Svi ti ljudi koji su na
bilo koji
način obezbedili skeniranje knjiga, napravili su tu jednu zajedničku listu i
postoji saradnja i velika uzajamna pomoć. Za nas ne postoje granice.
* * * * *
Slepi u Crnoj Gori do sada nisu imali adresu na koju bi se obratili kada im
zatreba neka knjiga. Crna Gora je, naime, jedina država u regionu koja još
uvek
nema biblioteku za ljude sa oštećenim vidom.
Crnogorska Vlada tek je oktobra prošle godine donijela odluku o formiranju
posebne biblioteke za slijepe u Crnoj Gori. Međutim, proći će još jedan
period
dok građani sa oštećenim vidom budu u prilici da je koriste. Božidar Denda:
„Trebalo je da već tokom decembra prošle godine republički trezor u Crnoj
Gori obezbijedi isplatu 25 hiljada eura, koliko je odlukom Vlade precizirano
da
se izdvoji za adaptaciju prostora u Njegoševoj 6, gdje će biblioteka biti
smještena. Čim počne adaptacija, onda je već moguće praviti neke preciznije
planove
u vezi s početkom rada te biblioteke. Ovako je stvarno nezahvalno tako nešto
prognozirati. Ali nadam se ipak da će to biti u prvoj polovini ove godine.“
Mithat Bjelošević: Mi u Bosni i Hercegovini smo putem ove naše biblioteke
snimili 30-40 knjiga na CD, nešto u MP3 formatu, nešto u običnom formatu.
Problem
je, međutim, u tome što ljudi nemaju uređaje za korištenje tih CD-ova,
pogotovo kad je u pitanju MP3 format. Baš nedavno sam čitao Salingerov roman
,Lovac
u žitu‘. Ovdje su pretežno počeli da snimaju neka religiozna djela –
Bibliju, Kur’an i još nekakve vjerske knjige i neke sadržaje koji nisu baš
tako interesantni,
ali to su bili zahtjevi onih koji su davali sredstva. Mi u Bosni imamo jednu
biblioteku.
U međuvremenu, prema riječima Dende, počeo je rad na prikupljanju budućeg
bibliotečkog fonda. Već su im kolege iz država bivše Jugoslavije najavili
donacije:
„Sigurni smo da to nisu prazna obećanja i od kolega u Savezu slijepih
Srbije, potom smo dobili obećanja iz sarajevske biblioteke, one u Novom
Sadu, dobre
vibracije dolaze i iz Saveza slijepih Hrvatske, da ćemo, kad biblioteka bude
otvorena, dobiti donaciju, dakle jedan broj njihovih izdanja kao poklon.
Tako
da se nadamo da ćemo, zahvaljujući svim tim donacijama, u startu imati
nekoliko stotina naslova u audio formatu i jedan manji broj na Brailleovom
pismu,
što će biti dovoljno za početak. Planiramo da odmah po pokretanju biblioteke
startamo sa izdavačkom djelatnošću i nadamo se da ćemo već poslije prvih
godinu
dana rada te biblioteke imati udvostručen ili utrostručen knjižni fond u toj
biblioteci.“
Pravnica po struci, Mirjana Mugoša, jedna od rijetkih osoba sa oštećenih
vidom u Crnoj Gori koja je imala mogućnost da koristi savremene tehnološke
mogućnosti,
član je novosadske biblioteke:
„Potpuno mi je dostupna ta vrsta literature, znači na CD-u, disketi,
literatura koja se šalje mailom i tako dalje. Ali ja trenutno nisam u
mogućnosti da
od bilo koje izdavačke kuće – ne znam, recimo Službenog lista, obzirom da
sam pravnik svakodnevno mi je potrebna ta vrsta literature – dobijem ta
izdanja
u elektronskoj formi. Hoću da kažem da se vodi jako malo računa o potrebama
osoba oštećenog vida u tom pogledu.“
* * * * *
Kakva je u Bosni i Hercegovini ponuda knjiga koje se slušaju? Predsednik
Udruženja slepih Mithat Bjelošević:
„Mi u Bosni i Hercegovini smo putem ove naše biblioteke snimili 30-40 knjiga
na CD, nešto u MP3 formatu, nešto u običnom formatu. Problem je, međutim, u
tome što ljudi nemaju uređaje za korištenje tih CD-ova, pogotovo kad je u
pitanju MP3 format. Baš nedavno sam čitao Salingerov roman ,Lovac u žitu‘.
Ovdje
su pretežno počeli da snimaju neka religiozna djela – Bibliju, Kur’an i još
nekakve vjerske knjige i neke sadržaje koji nisu baš tako interesantni, ali
to su bili zahtjevi onih koji su davali sredstva. Mi u Bosni imamo jednu
biblioteku. Postoji nastojanje da se osnuje još jedna u Banjaluci. Lično
smatram
da je to rasipanje para i da to nije dobro. Neki naši ljudi su tražili od
Kanade da pomogne osnivanje tog centra u Banjaluci, međutim Kanađani su
odgovorili
da i oni, kao velika i bogata zemlja i u odnosu na BiH daleko ispred, imaju
samo jedan centar za slijepe, a u okviru njega i tu biblioteku. Meni je
jedno
takvo razmišljanje sasvim logično. Neke institucionalne saradnje između
naših biblioteka koje ste pomenuli nema, ali ljudi pojedinačno mogu
koristiti knjige
u Beogradu, u Novom Sadu i u Zagrebu.“
* * * * *
Zagrebačka biblioteka za slepe je adresa na koju se, izgleda, treba
obratiti, jer je najopremljenija.
Hrvatska knjižnica za slijepe objavila je u 2004. godini oko 150 zvučnih
knjiga na CD-ima, ističe ravnateljica knjižnice Sanja Frajtag:
„Nastojimo pokriti sva područja – lijepu književnost, domaću, stranu,
popularnu znanost i sve ostalo.“
U jednom od dva studija zatječemo profesora književnosti Zvonka Jurčića sa,
kako sam kaže, tek dva do tri posto preostalog vida, ali istančanog sluha i
poznavanja računala, pa bez problema snima Snježanu Begić dok čita jednu od
zvučnih knjiga:
„Knjiga se zove ,Niz vrijeme“ Michaela Crichtona. Trenutno radimo petu-šestu
kazetu, što je neki deseti sat snimanja, a cijela knjiga će biti negdje oko
trideset sati, ima oko petstotinjak stranica.“
Na kazetama i CD-ima glasovi su poznatih hrvatskih spikera i glumaca.
Profesor Jurčić:
„Dolaze nam s radija ljudi kao što su Dubravko Sidor, Vjekoslav Madunić,
Vlatka Bijegović, od glumaca Željko Duvnjak, Oto Levaj… Na CD snimamo jedno
dvije-tri
godine, to se polako uhodava, trebali su se raditi novi programi, tražili
smo da nam neke firme malo izađu u susret i da nam to naprave i to je
trajalo.
S kazetama radimo dvadesetak godina, a prije toga su bile magnetofonske
vrpce koje se koriste već nekih četrdeset godina.“
U samoj knjižnici Zagrepčanka Mirjana Mikac sa sinom Tomislavom. Oboje vrlo
loše vide i upravo posuđuju jedan od CD-a:
„Imate li ,Grupu Pere Kvržice‘? To moramo naći za lektiru, a nigdje ne
možemo pronaći.“
„Nego što nego imamo.“
„Ja znam recimo prati suđe i pustiti si na glas zvučnu knjigu i lijepo
slušati na taj način. Sve mogu raditi i slušati.“
„Puno čitaju, to im je zapravo izgleda najveća razonoda. Najveća razonoda i
najveći hobi. Iznajmljuju po dvije-tri knjige tjedno. Znatno više nego
videći.
Puno više nego recimo moji dečki i cura doma koji bi mogli normalno čitati.“
* * * * *
Priča o položaju slepih na Kosovu:
Predsednik Regionalnog udruženja slepih lica u Prištini Ejup Rašica,
organizacije koja ima trista organizovanih članova, ističe kako je položaj
ovih lica
na marginama društvenog interesovanja i angažovanja:
„Slobodno možemo reći da je materijalni, ali i zdravstveni položaj naših
članova nezavidan i mogu reći izuzetno težak. Većina od njih živi od
socijalne
pomoći, iako nije ni mali broj onih koji ni to nemaju. Ili da budem još
jasniji, sve im nedostaje i za sve postoji potreba.“
Mentor Mripa, jedan od najpoznatijih radio moderatora i pevača na Kosovu,
slep je od rođenja. Prošao je samo kroz jednu instituciju koja se bavi
obrazovanjem
slepih lica – Specijalnu školu za slepe u Peći, u kojoj u ovom trenutku
nastavu pohađa 56 osoba:
„Verujte mi da ima slepih osoba koje otkada su završile školu nisu izašle iz
svojih kuća.“
Na Kosovu u poslednjih šest godina, prema rečima naših sagovornika, nisu
izdate knjige za potrebe slepih osoba. Sada zahvaljujući jednoj donaciji iz
Holandije,
pri Školi za slepe u Peći je obezbeđena jedna štamparija i započelo se sa
pripremama izdavanja knjiga za slepe osobe. Inače do prije poslednjeg sukoba
na Kosovu mogla se bez problema obezbediti literatura na albanskom jeziku,
ali je značajan deo toga uništen tokom sukoba, a najvrednije stvari odnete
van
Kosova.
Za prijavu na ovu listu poslati poruku na adresu:
slikom-request@xxxxxxxxxxxxx i u polju za tekst upisati, subscribe
Za odjavu sa ove liste poslati poruku na adresu:
slikom-request@xxxxxxxxxxxxx i u polju za tekst upisati, unsubscribe
Other related posts:
- » [slikom] emisija- slobodna evropa